Nema ništa slično u okolini. Izdiže se iz zelene ravnice , crna , nazubljena , monolitna stena poznata kao Borački krš. Ime je dobila po mestu u kome se nalazi, selu Borač.
Fotografije: Dara Miletić, Zoran Maričić, Svetlana Krdžić, Milan Milunović
Istorija kaže da je na steni postojao stari grad Borač .Tragovi gradjevina u okoloni i na samoj steni kao i ostaci crkve Svetog Djordja i danas tamo stoje.
Masivna gromada u svom podnožju krije jednu od tri najstarije crkve u Srbiji .Zvanično crkva postoji od prve polovine četrnaestog veka i posvećena je arhandjelima Mihajilu i Gavrilu. Ali po nekim saznanjima crkvica datira jos iz ranijeg vremna. Mala , smedja gradjevina sa zvonikom gotovo je naslonjena na Boračku stenu.Zaštitnik i zaštićeni. Sa krša bi trebalo da se oburvava kamenje ka podnozju, ali oko crkve nema ni jednog skotrljanog kamena .Stena je glatka , kao iz jednog komada, obrasla slabim kržljavim grmovima hrasta belovnjaka i sivom mahovinom.
Iz porte ispred crkve jasno može da se sagleda veza izmedju stene i crkvice. Fizička snaga stene pored duhovne moći crkve . Od starosti na krovu crkve raste botanička bašta.
Ovde je sve utihnulo. Čuje se samo pesma ptica i tiha muzika iz crkvene kuće.
Na ulazu ispred kapije, petstotinak kamenih spomenika najrazličitijih oblika pričaju svoju nemuštu priču. Kao i svuda po Srbiji i ovo staro groblje nema ko da održava. Pored groblja prolazi staza za penjanje na Boračku stenu. Kad se gleda iz podnožja, izgleda gotovo kao alpinistički poduhvat. Blagi uspon kroz šljivare i nepokošene livade izlazi na kosinu odakle počinje uspon ka vrhu. Bez većeg napora osta iza nas ugažena staza , oivičena kamenim zidom i ostacima starih potpora. Uz put se zaustavljamo na prvom vidiku, Provalija ispod nogu kaže da smo na samoj ivici stene, a preko puta se vide zeleni brežiljci sela Borač. Do samog vrha se ide kroz šumu i najednom otvoreno nebo ispred nas.Slika za pamćenje. Desetak minuta samo gledamo i ćutimo. Izgleda kao da sa oblaka gledamo u dolinu ispred nas.
Zelenožute kockice plodne gružanske ravnice i vijugava linija puta kojim smo došli su najlepša razglednica. Plav-osivi horizont je odličan kontrast srebrnoj površini Gružanskog jezera koje se sa ove visine vidi u punoj veličini. Vidi se i Drakčetova kuća iz poznate serije "Moj rodjak sa sela".
Fotografije koje smo napravili sa ove stene ostaće zauvek najlepše. Na samom vrhu planinari grada Kragujevca su napravili klupu za odmor. I sama ivica stene nije negostoljubiva, naprotiv, zaravnjena, čista, glatka stena na kojoj može da se sedi i prilegne bez straha . Dan za pamćenje.
Prećutasmo dobar deo puta u povratku. Puni utisaka i emocija tek se u podnožju raspričasmo. Hladna voda sa česme ispred crkve je dobro došla. Kratak odmor i nazad u svakodnevicu. Ali ništa više nije kao pre. Boračka stena i crkva ispod nje vraća veru u život i sopstvene sposobnosti. Ovo blago u našem kraju zaista treba doživeti.
Tekst Svetlana Krdžić
Коментари
Постави коментар