Ovih dana je u Tekiji na Dunavu održan medjunarodni skup planinara. Naravno i mi , članovi PSK Železničar iz Kraljeva smo učestvovali. Osim planinarenja učesnici su se takmičili u više "olimpijskih" disciplina. Nije bilo važno pobediti već družiti se i uživati na obali Dunava. Tekija je ispunila sva moja očekivanja. Organizator je bio PK "Vrh" iz Kladova i njihovi članovi sa nas za dva dana domaćinski ugostili.
Ja sam Dunav iz ove blizine videla prvi put i doživela kao more. Svi smo odmah iskoristili priliku da se kupamo i odmorimo na plaži posle dugog puta. Gužva, šareni šatori, vesela muzika i dobar ručak su nam baš godili. Nekoliko dobrih fotografija dunavskih pejzaža i zalaska sunca ce biti pravi suvenir iz Tekije.
Sledeći dan je bio predviđen za penjanje na Miroč. Na Mali i Veliki Štrbac.Meni je to prvi susret sa Đerdapskom klisurom. Sam pogled sa Dunava prema stenama Miroča je impozantan. Onako bele i vertikalne ne izgledaju baš pristupačno. Vodiči iz Kladova nas na startu obaveštavaju o tome šta nas čeka na stazi, dužini i mogućim opasnostima. Većina nas se odlučuje za kraću stazu do M.Štrbca.
I krećemo, uzbudjeni i raspoloženi u pravcu belih stena. Popriličan uspon kroz šumu sa jednom pauzom prešli smo za manje od sat vremena. Ivica bele stene nas je čekala kod lovačke čeke kao i spektakularan pogled na sve strane. Kad sam malo povratila dah shvatila sam da sam na teritoriji sokolova i sve gledam iz perspektive sokola. Samo mi fale krila da poletim u ovu lepotu.
Dunavom krstare brodići kao male bele bubice u svim pravcima. Sa naše strane, stene Đerdapske klisure su potpuno bele a sa rumunske strane, zelene.Sredina toka Dunava je bele boje .Kažu to je glavna rečna struja. Ukupan doživljaj su upotpunile i zanimljive i poučne priče glavnog vodiča.
Dovoljno dugo smo se zadržali na ovom mestu i dovoljno dugo uživali u pogledu da nam povratak nazad nije teško pao. U nastavku masiva Miroč vidi se i stenje Velikog Štrbca, kuda su se već uputili mlađi i hrabriji.
Jedna misao mi se stalno mota po glavi. Ovde nešto fali! Dugo to nisam mogla da pretvorim u reči a onda sam shvatila. Nigde nema otpada. Nema flaša, kesa , plastike, ničega.Ni na stenama, ni u šumi, ni pored puta. Na devetnaest kilometara staze nema otpada. Toliko neverovatno uredno i sredjeno izgleda i šumska staza koja je duža od pet kilometara.
Dole u Tekiji su nam objasnili da se nalazimo u zoni Nacionalnog parka i strogo je zabranjeno narušavati prirodu i ostavljati otpad. Nisam odolela da ne uberem jedan plavi cvetić uz put, samo za potrebe slikanja a prirodi sam se izvinila.
Veselje, pesma i smeh su odjekivali u busu u povratku kao i reči pesme "Dunave, Dunave moje more"... Zbog lepote doživljenog i divnog druženja pišem ovaj tekst da sačuvam za sebe i Vas.
Tekst i fotografije:Svetlana Krdzić i članovi ekspedicije
Коментари
Постави коментар