Na početku planinarske karijere krenula sam bojažljivo na pešačenje u planinu. I to ka Radočelu. Nesprenma za fizički napor, izgubljena među stotinu planinara, na povratku rekoh sebi: nikad više.
Prošlo je dosta vremena do sledećeg pešačenja. I to zahtevnog, na planinu Troglav. Opet sam iz sebe izvukla maksimum i stigla do vrha. Naravno poslednja, ali sam od ostalih učesnika dobila aplauz i bodrenje. Oni se svi prostrli po livadi, uživaju u panorami a ja od umora nisam uspela da vidim ni gde sam .
Posle toga su se nizali vrhovi, staze, izazovi. Uz put sam napravila hiljade fotografija planinskih panorama, šarenog cveća i bistrih reka. Tri godine sam samo sakupljala energiju i upijala moć planine.
Uz pomoć drugara iz kluba ukazano mi je na mnogo veće mogućnosti. Počela da pišem putopise i svoje slike upotrebila tako da se ne zaborave ljudi, mesta i predeli kroz koje prolazim.
Često se vraćam na iste staze, ali uvek su nove, drugačije obojene. Začarale su me planine.
Dve reči iz slogana Planinarskog Saveza Srbije, "Planine zovu", doživljavam kao imperativ. Naravno, mora se sazreti i u svakodnevnici naći smisao. Nisam baš odmah shvatila da jedva čekam subotu i nedelju da se negde pokrenem. Onda sam celu nedelju upotrebila za pokretanje i sada, četiri godine kasnije, zadovoljno kazem da sam se pokrenula u pravom smeru.
Često, baš vrlo često mi je osmeh na usnama. Radujem se svakom vikendu kao malo dete. Zimi se veselim snegu, leti suncu a u proleće čekam cveće.
Mnogo drugova sam upoznala na stazama planinarskim. Počeli smo da se dopisujemo i jedni drugima da rodjendane pamtimo . Planine zelene, livade šarene su moj moto. Natera me ponekad planina i pesme da pišem, unese mi mir i spokoj u dan. Ništa nije teško kad možeš sutra opet van.
Planine zovu....
Svetlana Krdžić, PSK Železničar, Kraljevo
Коментари
Постави коментар