Na istočnim stranama Jadovnika izdiže se vis Kukavica , jedan od tri najviša vrha Kopaonika. Prepoznatljiv oblik Kukavice vidi se sa svih planina koje okružuju Kopaonik.
Severoistočne litice, one koje gledaju na reku Samokovku, su svojevrsno kopaoničko obeležje, greben nazvan Kozje stene. Vrh Kukavica i Kozje Stene su specijalni rezervat prirode u okviru nacionalnog parka Kopaonik. Ovaj biodiverzitet obuhvata površinu od 433 kvadratna hektara.
Do Kukavice se najlakše stiže iz Kadijevca, poznatog izletišta pored reke Samokovke. Na tom pravcu se nalazi i Barska Reka, koja je zaštićeno stanište lincure, vrbove ružice, kopaoničke ljubičice, žutog jablana, indigoplave gencijane, vresa...
Kozje Stene su jednosmerni greben koji se sa vrha Kukavice spušta ka podnožju Jadovnika, u pravcu istok-zapad. Za mene prvi susret sa istinskom divljinom. Već na pola uspona ka vrhu, slika nestvarna. Nisko ispod nas, beli paperjasti oblaci prave senke na zelenom tepihu raščanske kotline. Vidik zaklanjaju talasi magle koju vetar diže iz doline Ibra, pa preko Kukavice nosi ka Kopaoniku i Željinu.
A na samom vrhu sunce. Obasjava vidik i čini da se osećamo kao na drugoj planeti. Udara zapadni vetar u ledja i obraze, ali nekako ulepšava doživljaj. Svojim širom otvorenim očima ne mogu da se nagledam ove lepote.
I naš vodič i domaćin, Goran Nikolić, nas povede sa vrha, niz greben, da se i mi, kako šaljivo reče, malo prošetamo po Kozjim Stenama. Sa jedne strane strma litica, nazubljena čeličnosiva stena. Sa druge strane, strma, zelena padina, puna cveća, kleke, jeremička i čuvarkuće. Vijaju planinske ševe i strnadice iznad nas, a našu šarenu družinu često nadleću gavranovi .
A mi ko deca, sa grebena na greben, hvatamo dah i upijamo lepotu. Ovde hoćemo selfi, onde hoćemo grupnu sliku...I negde uz put sustižemo ekipu vrsnih poznavaoca Kozjih Stena. Od Jelene Drmanac iz Jošaničke Banje smo čuli priču o Mijatovića Jazu, već nadaleko poznatom čudu graditeljstva iz prošlog veka. Jaz smo i lično obišli, diveći se nemo sposobnosti jednog nesalomivog čeveka da iskoristi prirodu. Jaz više nije u funkciji, ali u vreme kada je građen, 1927. do 1928. bio je za "verovali ili ne".
Niz donji tok Jaza smo se vratili, put nas je vodio oko celog masiva Kukavice, pa smo se nagledali lepote svuda uokolo. Niz zapadne strane, u dubodolinama ima još snega. Vres i jeremičak cvetaju zajedno, a plave preslice vire iz debele suve trave. Gazimo po toj travi sve vreme spusta, utanjaju noge kao u najdeblji tepih.
Kremićke planine su nisko na zapadu, selo Žutice i Radošiće, kuda je Mijatovića Jaz ovodio vodu, takođe .U daljini se vidi selo Vlasovo, na ulazu u Rašku, a ispod Kukavice oba jezera, Semeteško i Crno, blistaju na suncu.
I sve u krug, nazad , na početak u Kadijevac i zbogom lepoto. Pamtiću prve slike sa Kukavice u proleće, a u svako drugo godišnje doba dolaziću po nove.
Kukavica zauvek.
Tekst i fotografije : Svetlana Krdžić
Коментари
Постави коментар