Na Vranovcu spomenik

          Nije na glavnom putu, a ni pored nekog puta. Obično naseljena mesta imaju putokaze, ali Stanča, selo u okolini Kraljeva, nema. Ka selu Stanča stiže se iz više pravaca, ali je najbolji onaj kod škole u Roćevićima, levo preko reke.

         Solidan šumski put vijuga uzbrdo ka planinskom prevoju Vranovac i dalje u pravcu sela Stanča. Levo i desno uz put, vide se stare oronule kuće,zarasle ograde i zapuštena domaćinstva. Tipićna slika zaboravljenog sela.

           Ka ovom kraju zaputili smo se sa namerom. Na prevoju Vranovac, dobri ljudi iz ovih krajeva izgradili su spomen obelezje u obliku krsta na mestu gde su se vodile teške borbe 1915.godine u I Svetskom ratu. 

        Na Vranovcu je izgunulo puno vojnika u odbrani pravca za povlačenje srpske vojske prema Albaniji . Sam polozaj srpske vojske na Vranovcu je razbijen ali glavnina bitke je preneta na Čemerno i vrh Smrdljuč. Neprijatelj nije uspeo da razbije niti zaobiđe srpski front na Čemernu.Ponosna sam na ovaj deo nase istorije jer je moj deda ucesnik i nosilac Albanske Spomenice.
        U proleće i u jesen, 5.novembra, planinari, a i ja sa njima, dodjemo na Vranovac, upalimo sveće i podsetimo se malo zaboravljene istorije. Inače Vranovac je prirodna granica izmedju sela Lopatnica, Stanča, Pekčanica i Roćevići. I na jednu i na drugu stranu vidik sa Vranovca je spektakularan. Posebno u jesen kad pejzazom preovladava crvena boja divlje trešnje. A trešnja je simbol ovog kraja.

      Ispod Vranovca,u pravcu seoskog groblja , stoji napuštena zgrada osnovne škole. Sposobna stara gradjevina, prepuštena zaboravu, nekada je imala djake i učiteljicu Milenu. Svi dnevnici, pokvareni mikroskop, tabla, katedra i danas ovde stoje kao i slika pokojne učiteljice. U ovoj školi je stekla penziju i sahranjena je u svojoj voljenoj Stanči. Mnogo generacija dece je uputila u život, a imala sam sreću da je lično poznajem.

                           

      Nema mnogo meštana u okolini Vranovca, dve do tri kuće, među njima i kuća Anine majke Snezane iz porodice Stojnić. Mladolika, živahna žena nas je u svom skromnom domu lepo dočekala i ugostila. Nas pedeset planinara se sjatilo u malo dvorište na kafe-pauzu, uz obaveznu gibanicu i domaću rakiju. Od tada često sa Aninom majkom idem na planinarske akcije. Kaže, dobro joj dođe malo razonode i društva. Samoća u Stanči je teška.

       Anina majka zna puno priča iz mladjih dana o običajima i ljudima.Kaze da su ljubavne sastanke zakazivali tako što su pisali poruke na velikim stablima ili na pečurki trud, kad čuvaju ovce.

      Zanimljivi ljudi i zanimljiva mesta su svuda oko nas. Pokrenimo se da se podsetimo.

Vaša Caka