Ranac na leđa, štapove u ruke i pravac neka planinarska staza. Te staze me dovedu na sasvima neočekivana mesta .Nisu više vrhovi i kilometri cilj mog boravka u planini. Sticajem okolnosti, nedavno sam prošla stazom od sela Cerje, na ušću Gvozdačke reke u Ibar, preko grebena Bela Glava, do sela Šošanica. Planina Stolovi je sa svake svoje strane lepa, neobična, atraktivna, otvorena, krševita i pre svega izazovna vetrometina. Greben Bela Glava dominira sa desne strane Ibra, klekom obrasla, krševita kosina ispod južne strane vrha Kamarište.
Na toj stazi, na južnoj strani nedođije, naišla sam na nekoliko urušenih, napuštenih kuća. Zastala sam na momenat, da povratim dah i ispred sebe ugledala poluzatrpan, gumeni opanak. I istog trenutka su mi u mislima oživele slike. Žuta kuća sa brojem 28, komšinica ujutro zove na kafu, kokodače živina oko srušenog salaša, laje pas vezan za stub ispred staje...Sada polomljena stabla šljive nekada su brala deca, orahe skupljale bake. Vide se iz ostruge ostaci ograde od nečijeg dvorišta, rasparne čizme podupiru vrata napuštene kuće. A sve je ličilo na bogato domaćinstvo. Čak i pekara za hleb sa zidovima od cigle još stoji na temeljima.
Dozivaju me ostali, moram dalje a ne ide mi se. Bar da ja za trenutak pravim društvo ovoj napuštenoj grupi kuća koja se zove selo Dolovi. Saznala sam kasnije, u razgovoru sa meštanima Cerja, da su se Dolovi ugasili kad je izgradjena pruga i magistrala. Zadnji stanovnik bila je Vera, neznam joj prezime.
Dolovi su povezani šumskim putem sa selom Šošanica, tamo još žive dva stanovnika, otac i sin, Živanovići. Vera je bila njihova tetka. Ostadoše Dolovi iza mene, nastavljamo uz Modrik, dalje ka vrhovima Stolova. Što se više penjemo, vidici su sve lepši. Desno od nas, obrisi Studene, Čukara, Brezne. Levo, Ibarska magistrala, Čemerno, Gusarica, Tesaonik...
Zaokrećemo negde oko izvorišta Stolskog potoka, desno sa pogledom na selo Šošanicu. Ostaje za nama da huči veliki vodopad na Stolskom potoku, prirodna lepota, dobro skrivena od ljudskog oka. Gledano odozgo, selo Šošanica izgleda pitomo, desetak kućica ušuškanih u zavetrini stolskih klanaca. Vijuga put sa Brezne, niz tek nastalu reku Šošanicu, i mi se vraćamo njenim kanjonom u Cerje, baš tamo odakle smo i krenuli. Svuda oko reke rascvetali kaćuni mame pčele. U Sastavcima se Šošanica uliva u Gvozdačku reku i obe nestaju u čeličnim cevima. Selo Dolove je ugasilo vreme a ove reke je ugasio čovek.
Tekst i fotografije : Svetlana Krdžić
Коментари
Постави коментар